U ekipi Šahovskog kluba “Radnički” iz Ratkova koji se uspešno takmiči u Vojvođanskoj šahovskoj ligi, igra i jedna omladinka, petnaestogodišnja Zorica Ninić.

(“Glas odžačke komune”, rubrika Mali portret, M. Bajčev, 3. septembar 1975. godine)

Zorica je jedina devojka koja je ikada igrala za ekipu otkako šahovski klub u Ratkovu postoji, a verujemo i da je jedna od retkih na teritoriji naše opštine. Šah igra od pre dve-tri godine, a u svojoj matičnoj ekipi postiže sve bolje rezultate. Na jednom takmičenju održanom nedavno u Jankov Mostu kod Zrenjanina, u konkurenciji 28 omladinki – šahistkinja iz čitave Vojvodine, zauzela je solidno, 13. mesto.

U njenom klubu ističu da je mogla biti i bolja, samo da se malo više potrudila. Ipak, svi su zadovoljni njenim plasmanom i uspehom.

Odakle ljubav prema ovoj drevnoj igri na 64 polja – pitamo Zoricu, gotovo još devojčicu.

– Moj tata me je prvi naučio kako se koja figura zove, gde im je mesto i prvim potezima uopšte. Mislim da nismo pogrešili, ni on ni ja. Šah je moja prva velika ljubav – kaže smerno Zorica.

Zorica je inače i odlična učenica. Prošle godine je bila vukovac u osnovnoj školi u Ratkovu. Najesen će u drugi razred gimnazije, a prvi je završila bez ijedne četvorke u knjižici.

I kao što to obično biva, đak ponekad prevaziđe svoga učitelja. Zorica je odavno prestala da gubi partije od svoga tate, a u klubu za koji igra pored vrsnih šahista, kao što su Rakić ili Nešić, puni su hvale za nju. S ponosom ističu: “Zorica je naša Nona Gaprindašvili”…

Nemamo razloga da im ne verujemo.