Valerija Tumo, udata Bem, bljesnula je svojevremeno na atletskom nebu Vojvodine. Zajedno sa jednom izvanrednom generacijom devojaka obezbedila je rodnom Zrenjaninu mesto na atletskoj mapi Jugoslavije, a potom se tiho izgubila iz ovog divnog sporta. Bez nje i njene generacije Zrenjanin se opet vratio u atletsku provinciju.

(“Glas odžačke komune”, 14. april 1982. godine)

Ovih dana Valerija počinje sve iznova, ali ovaj put u ulozi trenera, i u Odžacima, gde atletika poslednjih godina lagano, ali sve sigurnije stiče sve veći broj poklonika.

Atletikom se Valerija počela baviti relativno kasno, u 15. godini. Bila je veoma dobar sprinter, ali su, verovatno zbog njene sposobnosti za izvanrednu koncentraciju, a možda i zbog nečeg drugog, prepone bile i ostale njena specijalnost i velika ljubav. Već u drugoj godini bavljenja atletikom ekipa Proletera, u kojoj su pored Valerije bile još tri juniorke, rezultatom 29,9 obara rekord Jugoslavije u disciplini 4×60 m, prepone.

Tokom 1967. i 68. godine ova štafeta pobeđivala je na svim takmičenjima. U zemlji joj nije bilo ravne! 1968. godine samo četiri takmičarke Proletera uspevaju da osvoje Omladinski kup Jugoslavije. Svaka je nastupila u nekoliko disciplina, sve su bile premorene, ali radosne. Za ovaj uspeh i onaj kada su oborile državni rekord nagrađene su srebrnim, odnosno bronzanim medaljama i diplomama, najvećim sportskim priznanjem grada na Begeju.

Osvajala je Valerija i Omladinski kup Srbije, bila je 3. na Prvenstvu Jugoslavije na 80 m prepone. Sa ličnim rekordom 12,2 uvrštena je i u reprezentaciju Jugoslavije. Međutim, u to vreme cilj preponašica pomera se sa 80 na 100 m. Ovo produženje bilo je pogubno za Valerijinu sportsku karijeru. Nikako da uklopi korak kod poslednje prepone.

Gomilaju se tada i obaveze na fakultetu, jer Valerija u Beogradu počinje studije na DIF-u. I tu 1971. godine osvaja 1. mesto na Univerzitetskom krosu u vreme kada je trijumfovao i Dane Korica, sadašnji savezni kapiten atletičara. Zvali su je i u Zvezdu, ali škola je Valeriji bila uvek u prvom planu.

Stiže potom i udaja, pa dolazak sa suprugom Karlom u Odžake. Teško je bilo uskladiti obaveze majke, supruge, domaćice, studenta, radnika. Za sport tu nije bilo mesta! Ipak, i sada, kada na TV prati start sprintera, Valerija je ponovo u atletskom svetu. Start, i onih desetak sekundi do cilja, pa to je ceo jedan život! Ko to nije doživeo – ne vredi mu ni objašnjavati!

– Danas, ako želi da postigne iole značajniji uspeh, dete mora početi znatno ranije da trenira. To je danas nauka. Ali to traži i određena ulaganja. Odžačani imaju ekipu mladih entuzijasta, fali im podrška, i ne samo moralna – kaže danas Valerija Bem, trener odžačkih atletičara.

Uz Vladu Špajzera, koji vodi dugoprugaše, ona nastoji da se za Odžačane čuje i u tehničkim disciplinama. Hoće li njezin povratak atletici biti uspešan kao i njena takmičarska karijera – videćemo. Jedna Tanja, jedna Gordana ili neki drugi talenat, kojih je sve više na stadionu Tekstilca – to je šansa Valerijinog drugog pokušaja. Sretno!