Sportska karijera i talenat odveli su ga iz rodnog mesta u Novi Sad, Beograd i Izrael, a sada je stigao i u berlinski košarkaški klub “Alba”. Ako bude sreće karijeru bih želeo da završim tamo gde sam je i počeo – u novosadskoj “Vojvodini”. Odžačani nisu zaboravili svog omiljenog košarkaša, ali oni iz opštinske vlasti kao da malo mare za nekada najboljeg mladog košarkaša sveta.
(“Naše novine”, U. Meseldžija/B. Kostić, 8. jul 2005. godine)
Sa simpatijama ga se sećaju i susreću, pitaju za zdravlje i sportsku sreću – njegovi prijatelji, poštovaoci, pa i klinci koji u maratonskim uličnim košarkaškim nadmetanjima (nalik na njegove početke), po odžačkoj prašini, žude da ih Jovo makar vidi, eventualno “odmeri” snage s njima, ili bar ubaci loptu u improvizovani ulični koš, kakvih ima širom Odžaka.
Pravi put
Jovo Stanojević se košarkom u Odžacima bavio, kao i ovi mališani danas, u mečevima, u kojima se padalo od umora s nogu i gde se igralo do 21, i ko zna koliko puta – nazad, i to na improvizovanim igralištima, a nadmetao se kako i sam kaže, uvek i po pravilu sa starijima, jačim i boljim, u tom času, od njega samog.
– Smatram da sam krenuo pravim putem. Igrao sam najpre u relativno malom klubu, u “Vojvodini”. U trofejne klubove nisam otišao kada sam ja želeo, iako sam za tim žudeo kao i svi mladići, nego kada su oni koji to znaju procenili. Tako sam stigao do “Zvezde” i “Partizana”, a onda otišao i u svet – priseća se Jovo Stanojević.
Ali oni kojima je posao da brinu brigu o svojim sugrađanima, posebno onima koji pronose ugled i vrednosti ovog kraja i naše zemlje na sportskim borilištima, ali i diljem sveta, malo mare za Jova Stanojevića. Ova sadašnja garnitura gradsko – opštinske vlasti nije ni po čemu drugačija od one pre. Ali sve to zajedno košarkaša, i pre svega, izvanrednog čoveka i prijatelja Jovu Stanojevića, mnogo ne brine. Čini se ipak, pomalo ga nervira, jer kako i sam kaže – ima mnogo ideja, ambicija i želja, a podosta njih vezane su i za rodni kraj. Ne sa setom priseća se da ga je Novi Sad i tamošnji zvaničnici, kada je bio proglašen prvim košarkašem sveta, za igrače do 22 godine, izvanredno dočekao, da ga jednostavno nisu kao nadležni u Odžacima zaboravili. Ali, šta da se radi…
Već dugo godina Jovo je razapet između Odžaka gde je rođen i košarkaških metropola. Sticaj okolnosti, a pre svega, talenat, upornost i marljivost mladića sa nepunih 15 godina odveo je u Novi Sad, u “Vojvodinu”. Pokazao je svoje blistavo znanje i gotovo meteorski se vinuo u sportske visine, u društvo košarkaša svetskog glasa i ranga. Uostalom kao mladi košarkaš, u kategoriji do 22 godine, bio je kapiten košarkaške reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije. Tada je u Sjedinjenim Američkim Državama igrao i u reprezentaciji sveta (igrao je čak dva puta u tom svojevrsnom drim timu) i proglašen je za najboljeg – za prvog košarkaša sveta do 22 godine starosti! Put ga je u međuvremenu vodio do Beograda, do naših najtrofejnijih klubova “Partizana” i “Crvene zvezde”, a pre “Albe” igrao je jednu sezonu i u Izraelu.
– Nikada nisam branio boje seniorske reprezentacije naše zemlje iako sam, duboko sam uveren, to zasluživao. Razlozi za to su bili i ostali van mene i moje moći, ali ne žalim premnogo – veli Jovo Stanojević.
Međutim, i pored tvrdnje da naročite žalosti nema zbog toga, glas mu, kada o tome govori, pomalo treperi, oseća se doza napetosti i pomalo sete, može biti žal što eto, njegovo znanje i talenat nisu iskorišćeni na pravi način. Ali šta se može. Postigao je on veoma mnogo, a najveću radost u ovom času, naravno van sportskog terena, predstavlja mu dvogodišnji sin Filip s tim što je uveren da će, kako veli, “ići na trojku”, ne onu košarkašku, već na to da sa suprugom Ljiljanom na put izvede najmanje troje dece! Opet preko i iznad našeg proseka, gde svaka porodica ima tek, statistički gledano po – dete i po!
U reprezentaciji sveta
Kada je počeo sa nepunih 15 godina profesionalno da igra košarku (iako se “profi” postaje sa godinom više) igrao je beka, sa oko 1,94 metra. Danas u “Albi” igra centra i sa svojih 2,07 dominira terenom. Odličan je realizator, asistent, ali i egzekutor.
U svojoj bogatoj košarkaškoj karijeri, koja traje već punih 13 godina, Jovo Stanojević branio je boje reprezentacije sveta i to dva puta u SAD u Springfildu i Šarlotu, dok je u Kini, sa univerzitetskom košarkaškom reprezentacijom Srbije, stajao na pobedničkom tronu.
U ovom času Jovo je zadovoljan svojim igračkim statusom i angažovanjem. Već tri sezone proglašavan je za najboljeg igrača nemačkog košarkaškog prvenstva. To, naravno, ne ostaje nezabeleženo i daleko od očiju pre svega onih koji prate svet košarke, kao jednu od najvažnijih sporednih stvari, ko je ko i ko je šta!
Prema rečima Jova Stanojevića poprilično je ponuda da promeni klupske boje, ali i zemlju u kojoj igra:
– Bez obzira što u ovom času imam i te kako primamljive ponude iz recimo, Italije, Rusije, Španije.., rečju najkvalitetnijih evropskih košarkaških liga, još najmanje godinu dana ostajem u “Albi”.
– Posle, ne znam šta će se dogoditi. Ipak, najveća mi je želja da se, ako ne pre, pred sam kraj karijere, vratim u svoju matičnu “Vojvodinu”. Tu bih želeo da završim igračku karijeru, ali i da prenesem dosta toga što sam naučio o igri između dva koša. Jer imao sam prilike, a i sada se na terenu borim, kao centar “Albe”, sa poznatim, izvanrednim košarkašima, sa svetskim veličinama – veli Jovo Stanojević i ne krije: – Kada završim s košarkom vraćam se i živeću u Novom Sadu, eventualno na obroncima Fruške gore u Sremskoj Kamenici, recimo!
