Njegova priča je slična mnogima koji su silom prilika ostali bez posla. Ta sudbina je zadesila Stevana, koji je posle 23 godine rada u fabrici ITES, kao tehnološki višak pre pet godina ostao bez posla. Da nezgoda bude veća u to vreme je i njegova supruga Jasna ostala bez radnog mesta, dok su ćerka Milena i sin Milan bili pri kraju završetka srednjih škola.
U tim danima Stankoviću su se vrzmale po glavi razne poslovne kombinacije – kako da ispliva iz nedaća u koje je zapao. Razmišljao je da počne sa proizvodnjom gljiva i puževa, da bi se posle konsultacija na kraju opredelio za farmu koza i prodaju mleka i sira.
Pošto nije imao sopstvenih sredstava, rešenje je pronašao u podizanju kredita. Biznis plan je prošao proveru i Stankoviću su odobrena sredstva, ali je morao da stavi kuću pod hipoteku.
Dobijanjem kredita, posebnu pažnju je posvetio kupovini 40 rasnih koza koje je platio 7.000 evra. Kupovinom muzilice, cisterne za mleko i ostale opreme, bilo je neophodno da renovira objekat u koji je smestio stado. Krenuo je u novi posao poletno, verujući da će mu doneti korist.
Kredit je počeo vraćati posle dve godine grejs perioda. Svaka tri meseca trebalo je izdvojiti 900 evra za otplatu duga. Kamata je iznosila 4,2 odsto i bila je vezana za kurs evra, koji je pre četiri godine bio 77 dinara, a danas je dostigao nivo od 105 dinara. Bile su to otežavajuće okolnosti koje su se uvećavale i drugim nevoljama.
– Imao sam dosta problema sa vraćanjem kredita, jer mi posao nije išao onako kako sam očekivao. Nisam uspevao da prodajem mleko preko otkupnih stanica, koje su dosta daleko, pa se nije isplatilo nositi ga tamo. Zbog toga smo moja supruga i ja bili prinuđeni da pravimo sir i da ga prodajemo na malo. Radili smo ga takvom tehnologijom da se on gotovo nimalo nije osećao. Pravili smo tri vrste sira, a kupovali su ga mnogi, jer su znali da je koziji sir zdrav. U proseku sam muzao oko 70 litara mleka dnevno, što smo pretvarali u devet-deset kilograma sira. Sve što smo proizveli to smo i prodavali, ali smo zbog krize u kojoj su bili pojedini našu kupci, često morali davati sir na poček. Dodatne prihode smo obezbeđivali prodajom jarića, ali sve to nije bilo dovoljno da se zaradi malo više – objašnjava Stanković.
Stanje je otežavala i činjenica što je hrana za stado bila dosta skupa. Iako Stanković ima tri hektara zemlje, nije mogao da seje sve komponente za spravljanje neophodnog koncentrata. Uz kukuruz i detelinu koje je sam proizvodio, trebalo je kupovati ječam, sojinu i suncokretovu sačmu i sve je to dodatno povećavalo troškove. Kako je vreme odmicalo, ovaj farmer je poslovao sa sve manjom zaradom, zbog čega je bio prinuđen da prepolovi svoje stado.
– Po mojoj računici, kilogram sira bi trebao da košta 500 dinara, a mi smo ga prodavali za 150-200 dinara manje, tako da se čitav ovaj posao nije mogao isplatiti. Mnogo nevolja mi je donosilo stalno povećavanje kursa evra, koji je sada 30 dinara više. Te kursne razlike su mi odnosile dobar deo zarade. Zbog njih sam mesečno u proseku ostajao kraći za desetak hiljada dinara. Bez obzira na te otežavajuće okolnosti ja nisam odustajao, ali posle svega ovog, razmišljam da prekinem sa farmom. Ne znam samo kako ću otplatiti kredit do kraja godine. Očigledno da ovaj posao u koji sam ušao sa entuzijazmom nije bio dobar – kaže Stanković.
