Istoričar Saša Marković bio je gost na manifestaciji kojom je u Laliću obeležen Vaskrs.

Manifestacija “Hristos voskrese, radost donese” održava se tradicionalno u organizaciji KUD “Branislav Nušić” iz Lalića povodom najvećeg hrišćanskog praznika, a ove godine je bila posvećena delu Svetog Save.

Na samom početku dramski recitator Bogdan Grgić pročitao je Žičku besedu Svetog Save, nakon čega je prisutne pozdravio i Nenad Živanov, predsednik KUD “Branislav Nušić”.

Prof. dr Saša Marković, redovni profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru, govorio je o identitetu srpskog naroda koji se temelji na hrišćanstvu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Govoreći o životu i delu Svetog Save, Marković je istakao da je mladi Rastko Nemanjić, kao treće dete Stefana Nemanje, vrlo rano zavoleo knjigu i shvatio da je znanje koje knjiga donosi sa sobom vrlo značajno u stvaranju sopstvenog identiteta.

U to vreme je knjiga bila i najbliži put do Boga, a Rastko je suprotno želji svojih roditelja želeo da se posveti duhovnom životu.

– Velika posvećenost Svetog Save veri i duhovnom životu je, pokazaće se, bila velika duhovna pobeda dinastije Nemanjić. Sveti Sava je bio i diplomata, državnik, prosvetitelj, lekar, jedna može se reći renesansna ličnost srpske srednjovekovne istorije, stvarao je temelje u tadašnjem srpstvu i u tom smislu njegovo delo je nedostižan poduhvat u srpskoj istoriji – kazao je Marković.

Srpska pravoslavna crkva je 1219. dobila autokefalnost, a Sveti Sava je u Nikeji rukopoložen za arhiepiskopa od strane carigradskog patrijarha, tako da se ove godine obeležava 800. godišnjica samostalnosti srpske crkve.

Svetosavlje koje je nastajalo sa ličnošću i delom Svetog Save nastojalo je da srpskom narodu da jedan identitet koji bi ga vodio kroz vekove i čuvao stabilnost i postojanost srpske države.

U istorijsko-idejnom smislu, profesor Marković definisao je svetosavlje kao srpsku redakciju pravoslavnog, odnosno hrišćanskog univerzalizma koji je često imao vrlo napet odnos sa narodnim pokretom srpskog.

– Napetost koja postoji između narodne ili nacionalne ideje i univerzalnog hrišćanstva koje govori o čovekoljublju, bez obzira koje vere bio taj čovek, izrazito je prisutna u vremenu 19. i 20. veka kada se stvara nacionalno romantičarski pokret kod Srba i kada se Srpska pravoslavna crkva i istorijsko pamćenje koje je ona sačuvala uzima kao temelj nacionalne romantičarske ideje – rekao je Marković.

Profesor Marković je istakao da o nesumnjivo velikom značaju Svetog Save u hrišćanskom svetu govori i činjenica da je praznik Svetog Save nedavno postao državni praznik u Rumuniji.

– Podsetiću na reči vladike Nikolaja Velimirovića, da Svetog Savu nisu slavili zato što je Srbin, već zato što je hrišćanin, a onda su i narod koji takvog hrišćanina ima među sobom poštovali. To je ta veličina Svetog Save, kada pripadate jednom narodu, a univerzalne hrišćanske ideje promovišete u tom narodu toliko da budu uzorne – kazao je Marković.

Nakon smrti Svetog Save stvara se njegov kult u narodu, kao kult hrišćanskog mučenika i stradalnika, koji su vernici prihvatali slobodnom voljom svog izbora kao nešto što ih prožima, i to je prema rečima profesora Markovića, razlog zašto je svetosavlje kao jezgro identiteta i jedinstva srpskog naroda imalo uspeha.

– Naročito tokom perioda turske vlasti svetosavlje postaje izraz narodnog identiteta, a ne samo vere kod Srba. Državna ideja prožima veru, vera prožima državnu ideju i to je nešto što prati srpsku istoriju tokom turske vladavine i što je srpski narod čuvalo od rastakanja i odnarođavanja – istakao je Marković.

Srpska pravoslavna crkva i svetosavlje bili su izraz očuvanja identiteta srpskog naroda i na prostoru tadašnje austrijske i mađarske države.

U vreme prodora prosvetiteljskih ideja kod Srba, Srpska pravoslavna crkva nije bila protiv modernizacije, ali je bila vrlo oprezna sa idejama koje ona nosi sa sobom, nastojeći da se svetosavlje kao temelj identiteta naroda očuva i pred tim istorijskim izazovom.

Najbolji primer modernizacije u doba prosvetiteljstva kod Srba je učiteljska škola Norma u Somboru koja je nastala 1778. godine i najstarija je obrazovna institucija kod Srba koja je obrazovala učitelje.

Poslednji veliki izazov svetosavlja je njegova ideologizacija u nacionalno romantičarskim okvirima tokom 19. i 20. veka, rekao je profesor Saša Marković, istakavši da je svetosavlje bilo i ostalo jedna vera koja je zapravo govorila o pravednom i otvorenom patriotizmu kod Srba koji je naročito umesno bio ispoljen tokom Prvog svetskog rata, nažalost sa ogromnim žrtvama koje je srpski narod prineo na oltar slobodi svoje države.

– Borba koju vodimo u sebi je uvek najteža i čovek treba u toj borbi da izađe mnogo jači i humaniji, poruka je svetosavlja koja je aktuelnija danas više nego možda ikada ranije – zaključio je Marković.